Bratislav Petković

O TEMPORA, O MORES
O VREMENA, O OBIČAJA

REŽIJA I SCENOGRAFIJA: Bratislav Petković
 Produkcija: MODERNA GARAŽA Beograd

IGRAJU:

Žanka Stokić………………………………………… SVETLANA BOJKOVIĆ
Doktor Kostić………………… VLASTIMIR ĐUZA STOJILJKOVIĆ
Magda………………………………………………….. ELIZABETA ĐOREVSKA

ŽANKA: …Slušajte dalje: Kao težak bolesnik sa platom od četri hiljada okupacijskih dinara nisam imala mogućnosti ni da se ishranim, a naročito kada se uzme u obzir da je kilogram brašna bivao i preko 400 dinara, a kamo li da kupujem skupe lekove i plaćam lekare. Zato sam bila primorana da radim, kao što su u ostalom i svi radnici i državni činovnici radili, a naročito moje kolege, članovi i članice Narodnog pozorišta, da bi sebe lečila i go život održala. Slobodna sam primetiti, da moje kolege koje su samnom igrali pod okupacijom nisu osuđivani, već samo ja, i oni i dan-danas igraju na dramskoj i operskoj pozornici, a među njima ima mnogih od istog umetničkog renomea kao ja.

Ja sam za vreme okupacije u svome stanu krila od okupacijskih vlasti nekoliko dana generala lajtanza Koču Popovića, koji je danas načelnik glavnog generalštaba, i pomogla mu da se, prerušen u seljačko odelo, ukloni iz Beograda…

Za vreme okupacije smatrala sam za svoju čovečansku dužnost da, u svome stanu, krijem Jevreje, koji su u to vreme okupacijske nemačke vlasti besomučno gonile i ubijale. Tako, na primer, krila sam: Samuila Pijade, brata od strica Moše Pijade, člana Prezidijuma, te sestre i sestrića: Floru, kćerku beogradskog trgovca Medine, sa njene dve kćeri…

Isto tako, za sve vreme okupacije, čuvala sam povereni mi nakit i stvari koje su mi napred pobrojani Jevreji predali na čuvanje i pored izrične i u više mahova ponovljene naredbe od strane okupatora, da svako mora predati jevrejske stvari Nemcima, pod pretnjom smrtne kazne. Po oslobađanju ja sam sve stvari predala naslednicima…
Da sam ovo bila u mogućnosti da iznesem pred sud, koji me je osudio, i da su se svi dokazi proverili, verujem da me sud ne bi osudio i da bih ja, zajedno sa svojim kolegama, danas igrala na pozornici i radila na širenju prosvete i pozorišne umetnosti, za koju sam ja, kroz svoj neumorni i predani rad od nekih 44 godine, svakako nešto dala.
Stoga molim Okružni narodni sud za grad Beograd, da meni, kao staroj i teško bolesnoj ženi i staroj umetnici, izdejstvuje pomilovanje, kako bi mi se vratila sva oduzeta građanska prava i da mi se na taj način omogući da ne živim više od tuđe milostinje, već od svoga rada, odnosno penzije. Smrt fašizmu – sloboda narodu!
U Beogradu, 30. maja 1947. godine.Živana-Žanka Stokić, bivša članica Narodnog pozorišta, sa stanom u Andre Nikolića broj 1, VII rejon, Beograd,

DR KOSTIĆ: …Smrt fašizmu – sloboda narodu!…

ŽANKA: …Mislim da ovog puta ne mogu da me odbiju…